ENIGMA MOBTEL - KO JE KOME DRŽAVA?

Već mnogo puta izrečene parole: “neophodna pravna sigurnost stranih investitora”, “nefunkcionisanje pravne države”, “strani kapital neće u politički nestabilnu državu”, deo su svakodnevne političke retorike koja se čuje iz Vlade Srbije. To što politička stabilnost i pravna stabilnost nisu isto, posledica je samo loše demagogije i još goreg shvatanja politike kojom se manje-više uspešno deluje na politički neuk narod.
Ipak u tom nejasnom odnosu prava i politike postoji konstanta – a to je kriminal. Ni u politički stabilnoj totalitarnoj državi, kakva je kažu bila Miloševićeva Srbija, ni u demokratskoj postpetoktobarskoj, odnos države prema sumnjivom privatnom biznisu i “velikim biznismenima” izgleda da se nije mnogo promenio. Ne čudi zato što neki tajkuni imaju kapital veći nego što je budžet države, pa je teško i razlučiti ko je u čijoj državi sluga i čije interese štite vlada i ministri u njoj. Jer, kada se zbrka privatno i javno, teško je odrediti čiji su interesi važniji i za samu državu.
Kako u Srbiji ta zbrka izgleda vidi se po tome kako u praksi funkcionišu državne institucije, počev od policije, tužilaštva, sudova, inspektora, javnog pravobranilaštva, ministara, premijera, pa do profesora univerziteta, istaknutih akademika, eksperata i ostalih društvenih eminencija.
Kao veoma slikovit prikaz opšte zbrkanosti može poslužiti upravo slučaj osnivanja kompanije Mobtel.


PRECIZNI MEHANIČARI ZA TELEKOMUNIKACIJE

Pripreme za uvodjenje mobilne telefonije u Srbiju počele su 1990. godine. Devetočlana komisija stručnjaka analizirala je ponude 17 stranih kompanija i konačno se odlučila za američki Communications Group International(CGI). Iako je sačinjen ugovor o osnivanju preduzeća MG Srbija za mobilnu telefoniju i pejdžing, “nametnute i ničim izazvane ekonomske sankcije” su njegovu realizaciju sprečile i ugovor je raskinut.
Mobilna telefonija u to vreme se u svetu već pokazivala kao jedna od napropulzivnijih i najprofitabilnijih poslovnih delatnosti za 21. vek. Trebalo je, dakle, doneti strateški važnu odluku.
Kako zbog sankcija nije mogao biti izabran strani partner sa Zapada, JP PTT saobraćaja “Srbija” se odlučuje za firmu Kompanija Braća Karić, koja je imala sve reference za obavljanje poslova iz oblasti telekomunikacija pošto se to tada bavila popravkom pisaćih mašina i fotokopir aparata, oštrenjem plugova i preradom lima, osiguranjem, ali i humanitarnim radom. Izbor je, dakle, bio logičan.
Kako su se državno i privatno, ili moje, tvoje i naše u samoupravnoj Jugoslaviji dobro pomešali, Mobtel, kao mešovito preduzeće sa ograničenom odgovornošću nije osnovan po tada važećem Zakonu o sistemima veza na osnovu člana 12 (koji je propisivao uslove za obavljanje delatnosti od javnog interesa), već je osnovan kao obično komercijalno preduzeće, pozivajući se na član 20 Zakona o sistemima veza (koji inače nema nikave veze sa osnivanjem preduzeća).
Tako je javno preduzeće PTT (koje je po zakonu privilegovano da obavlja posao od javnog interesa), mimo zakona, odlučilo da jedan svoj profitabilan posao ekskluzivno ustupi odabranom privatniku da kao većinski vlasnik obavlja usluge iz javne delatnosti koje će mu doneti ogromnu dobit.
“Zli jezici” koji poznaju oblast telekomunikacija, a posebno oni koji su decenijama radili u telefoniji, čudom nisu mogli da se načude zašto je to JP PTT uradilo, kada je samo moglo da obavlja tu delatnost jer je već imalo sve tehničke i kadrovske resurse, pa mu privatnik sa iskustvom u opravci pisaćih mašina i fotokopir aparata nikako nije bio potreban.
Ali Srbija je čudo od države, pa su joj i direktori javnih preduzeća kao i članovi upravnih odbora čudni ljudi.
Tako je Upravni odbor Javnog preduzeća PTT saobraćaja “Srbija” na sednici održanoj 11. marta 1994. godine odlučio da osnuje mešovito preduzeće sa ograničenom odgovornošću za projektovanje, izgradnju, održavanje i ekploataciju sistema javne mobilne radio telefonije sa kompanijom Braća Karić.
Investicioni ulog je dogovoren u odnosu 49% za JP PTT, a 51%, privatnoj kompaniji – iako je Zakon o sistemima veza dozvoljavao privatniku da u uslugama javne delatnosti bude samo manjinski vlasnik u mešovitom preduzeću sa pravom obavljanja delatnosti do pet godina.
Odluka o osnivanju ovog preduzeća objavljena je u Službenom PTT glasniku.
Ali, nakon samo 15 dana odluka se menja, pa JP PTT Srbija umesto sa Kompanijom Braća Karić donosi odluku o osnivanju istog mešovitog preduzeća, ali sa kompanijom Sistem Braća Karić- BK Trade, koja ima sedište u Moskvi.
Po Zakonu o sistemima veza (a što stoji i u Odluci) Odluka stupa na snagu čim Vlada Republike Srbije da saglasnost na Ugovor zaključen izmedju Javnog preduzeća i privatne kompanije Sistem Braća Karić – BK Trade (jer se, da ponovimo, radi o obavljanju delatnosti od opšteg interesa).
I tu nastaje prvi dramski zaplet. Vlada Srbije po uvidu u raspoloživu dokumentaciju, nikada nije dala saglasnost na predloženi Ugovor. Umesto toga, Vlada je na sednici 13. aprila 1994. godine samo dala saglasnost na Odluku o osnivanju mešovitog preduzeća.
Ministarstvo za saobraćaj i veze na sednici od 8.aprila 1994. godine, štaviše, daje mišljenje da odnos kapitala koji se ulaže treba da bude 51% udeo države (JP PTT), a 49% Sistem “Braća Karić – BK Trade, dakle obrnuto od onog što predvidja ugovor.
I republičko javno pravobranilaštvo je iznelo primedbu na postojeći ugovor istučući da odredbe iz ugovora koje se odnose na upravljačke funkcije u mešovitom preduzeću nisu u skladu sa odredbama Zakona o sistemima veza, te da Nadzorni odbor treba da imenuje Vlada kao i da Vlada daje saglasnost na imenovanje gen. direktora mešovitog preduzeća u skladu sa Zakonom o sistemima veza.
Ove primedbe, medjutim, nisu usvojene, već je izbor upravljačkih organa dat isključivo preduzeću Mobtel. Tako je generalni direktor JP PTT, Milorad Jakšić, bio u jednom trenutku istovremeno i gen. direktor Mobtela.

MOJE, TVOJE, NAŠE

Ugovor o osnivanju Mobtela potpisali su Milorad Jakšić, generalni direktor za JP PTT saobraćaja “Srbija” i Akademik Bogoljub Karić za Sistem Braća Karić- BK Trade, po ovlašćenju Jovana Babića, generalnog direktora akcionarskog društva zatvorenog tipa “BK- Trade” Inc. koje je registrovano u Moskvi od strane Moskovske registracone komore pod bojem MTP 052.532.
Kompanija pod imenom Sistem Braća Karić – BK Trade iz Moskve, medjutim, nije nikada registrovana u Rusiji, pa ni ugovor kao takav ne postoji kod Saveznog ministarstva za ekonomske odnose sa inostranstvom. Postoji samo ugovor izmedju JP PTT i “BK Trade” AD iz Moskve.
Ali male razlike u imenu kompanije možda i nisu tako važne, jer i malo dete u Srbiji zna šta znače inicijali BK (sigurno ne znače Bil Klinton ili Braća Kostić) pa sve ostalo i nije tako važno.
Inače, deoničarsko društvu BK Trade Inc. iz Moskve osnovala je kompanija YUCYCO Limited sa Kipra, a registrovano je kao akcionarsko društvo zatvorenog tipa, takodje u Rusiji.
Zanimljivo je i da na ugovoru koji je zaveden kod JP PTT nema broja i datuma pod kojim je on zaveden kod kompanije Sistem Braća Karić – BK Trade. Na ugovor je stavljen pečat u kome piše A/O BK- Treid Moskva Rosija, odnosno BK Trade INC. Moscow Russia.
Potpisnik ovlašćenja da akademik B. Karić može da potpiše ugovor
je Jovan Babić koji nije direktor kompanije Sistem Braća Karić – BK Trade, već generalni direktor akcionarskog drušrva BK Trade INC.
Ugovorom je, medjutim, predvidjeno šta od kapitala ulaže nepostojeće preduzeće iz Moskve Sistem “Braća Karić”- BK Trade. Ono je po Ugovoru obavezno da unese u novcu jedan milion dolara i opremu za izgradnju sistema u iznosu od 65.350.000 dolara. To je 51% osnivačkog uloga.
JP PTT se obavezao da uloži 6.321.700. američkih dolara u novcu i 57.426.300 dolara u pravima. Ova prava podrazumevaju korišćenje postojećih postrojenja i infrastrukture za telefoniju koje ima JP PTT. To iznosi 49% osnivačkog uloga.
Upis u sudski registar bio je takodje maštovit. Tako je Mobtel morao da podnese pored Ugovora (na koji Vlada nije dala saglasnost) i dokaz da je strano pravno lice upisano u registar države gde pripada (a Sistem Braća Karić – BK Trade, rekosmo, nigde nije upisan), kao
i potvrdu o deponovanju sredstava (koje u dostupnoj dokumentaciji nema).
Zbog svega ovoga, Privredni sud u Beogradu je, verovatno, odbio da izvrši upis u registar, ali ni te dokumentacije nema. Ali ono čega ima, to je da je upis izvršen od strane Višeg privrednog suda, koji po Zakonu o postupku za upis u sudski registar na to nema pravo, već samo da naredi nižem organu da to izvrši.
Upis u registar izvršio je tako sudija Višeg privrednog suda, Jezdimir Mitrović, na nezakonit način.

GARANCIJA BANKE KAO UKRAS

A šta je sa deponovanim sredstvima?
Samo naivan bi poverovao da je bar tu nešto radjeno bez mašte.
Zakon o preduzećima propisuje da “ako ulagači u roku predvidjenom statutom ne uplate osnovne uloge, smatraće se da društvo nije ni osnovano…” Sistem Braća Karić – BK Trade, medjutim, nije pružio dokaz o obezbedjenim finansijskim sredstvima, kao ni valjanu garanciju svetski priznate banke da sredstva predvijena ugovorom ima na računu.
Ne postoji ni dokument iz koga se vidi da je Sistem Braća Karić- BK Trade izvršio uplatu osnivačkog uloga od 51.000 DEM. Umesto toga postoji samo potvrda “Karić Banke DD” da je “u ime i za račun BK Trade iz Moskve izvršena uplata na pomenuti iznos na ime uloga u mešovitom preduzeću Mobtel”. Ali, dokaza da je izvršena dinarska uplata potivvrednosti na račun mešovitog predueća mobilne telekomunikacije, nema.
Umesto čvrste bankarske garancije “Aka Banka” iz Moskve izdala je, po mišljenju bankarskih stručnjaka, veoma nestručno formulisanu Potvrdu na kojoj piše da njihov klijent “Sistam Braća Karić – BK Trade” ima na računu 19.721.408 USD namenjenih za ispunjavanje ovbaveza prema ugovoru sa JP PTT, mada je Ugovorom predvidjena investicija od 67.350.000 USD, pa banka izdaje garanciju na sumu koja je skoro tri puta veća od onoga što je kod nje uloženo.
JP PTT saobraćaja Srbija ovo prihvata i ne traži super garanciju neke svetski priznate banke, jer ako neka ruska banka garantuje da će platiti, treba ipak verovati. Bar su braća Rusi čuveni u svetu bankarstva.
Ovaj mali detalj očito nije smatao Višem privrednom sudu (ni pomenutom sudiji koji je posao oko registraije sam odradio), a ni javno pravobranilaštvo se nije zainteresovalo za slučaj.
Nakon svih ovih administrativnih peripetija stigla je
na red i konkretna realizacija ugovora. Evo, kako je ona, po dostupnoj dokumentaciji, izgledala.


PRVO DOBIT PA INVESTICIJA

Poslednja Vladina medjuresorska radna grupa za ispitivanje vlasničkih odnosa u Mobtelu otkrila je, ovih dana, da veliki deo dokumentacije o poslovanju Mobtela nedostaje iz arhiva Ministarstva za ekonomske odnose sa inostranstvom. Prosto rečeno, neko je dokumenta uzeo i zaboravio da vrati.
Po osnovu onoga što se moglo zaključiti iz dostupne dokumentacije, uvidom u fakture koje je dostavila firma Erikson od koje je oprema kupovana, Sistem Braća Karić - BK Trade je umesto 65.350.000 USD Ugovorom predvidjenih obaveza, uložio opreme skoro dvostruko manje od iznosa koji je prikazan fakturama i po deklaracijama Savezne uprave carina.
Dalje, Mobtel je prema planu razvoja u odredjenom periodu trebalo da izvrši pokrivanje signalom puta od granice Madjarske i auto-puta od Hrvatske do Beograda i dalje preko Niša i Leskovca do Vranja. Umesto da pokriva put, što je u javnom interesu i cilj Plana razvoja mobilne telefonije, gradjene su bazne stanice po velikim gradovima, što je donosilo profit kompaniji.
U poslovnom planu dat je i broj pretplatnika koji će Mobtel u odredjenom vremenskom periodu etapno uključivati u saobraćaj. Ovaj plan ostvaren je samo sa 40% .
Po poslovnom planu Mobtela cena uključenja mobilnog telefona u NMT mrežu (061) trebala je da bude 200 USD, a cena aparata 250 USD. Umesto toga uvodjeni su telefoni po ceni od 10 000 DEM i prodavani aparati za 3000 DEM.
Sve ovo samo je deo iz dokumentacije koja je bila dostupna vladinoj medjuresorskoj grupi za utvrdjivanje vlasničkih odnosa u Mobtelu.
Neki pravnici koji su imali uvid u dokumentaciju Mobtela kažu da ne postoji skoro ni jedna odluka niti dokument vezan za poslovanje Mobtela koji nije u suprotnosti za postojećim i važećim zakonima, niti su odluke u interesu države. U takvim slučajevima, u uredjenim džavama koje drže do svojih interesa i fer tržišnog poslovanja, ugovor se obično raskida. Jer, onaj ko nije u stanju da ispunjava svoje obaveze loš je partner, pa se obično traži bolji.
Da li država Srbija koja je poverila poslove od javnog interesa kompaniji koja ne ispunjava svoje obaveze mogla da traži boljeg partnera, ili je partner postao toliko jak da je počeo državi da propisuje politiku, dok sam ubire ogroman profit, bilo je pitanje koje je verovatno postavila i postpetooktobarska vlada premijera Djindjića. Jer, ispitivanje vlasničkih odnosa u Mobtelu, odmah je postavljeno kao prioritetan zadatak nove demokratske vlade.
Tako su se Mobtelom bavili i pokojni premijer Djindjić lično, i zagonetni Aleksandar Radović, zatim Zoran Janušević ( stručnjak za prislušne uredjaje i remont brodova), dok je medijski stvar ispitivao Savezni ministar za telekomunikacije, Boris Tadić. Formirana je i posebna komisija u kojoj su u jednom trenutku bili sve sami vladini eksperti: Aleksandar Vlahović, Božidar Djelić, Marija Rašeta Vukosvljević i Goran Pitić.
I sam Bogoljub Karić je odmah nakon revolucije (valjda zabrinut ko se i ko će njime da se bavi) u jednom trenutku pobegao iz zemlje primećujući oko svoje kuće na Dedinju ljude sa automastkim puškama i laserskim nišanima.
Ali neka nagodba je negde postignuta, i nova vlast je odlčila da se pozabavi samo Astra bankom, a koja je formirana i sa Mobtelovim kapitalom.

"MORALNI" PROFESORI I "EKSPERTI"

Za ugovore izmedju JP PTT-a, Mobtela i Telekoma Srbija bio je zainteresovan i sindikat Telekoma “Srbija”, sve verujući da ih neko stalno potkrada. Zato su formirali svoju komisiju u kojoj su se našli brojni eminentni eksperti i to: akademik Ilija Stojanović, ekspert za telekomunikacije, dr Božidar Pavićević, dr Predrag Šulejić, dr Mirko Vasiljević, dr Slobodan Marković, dr Ljubomir Madžar, dr Jovan Ranković, svi profesori univerziteta u Beogradu, kao i dr Milan Kovačević, ekspert za strana ulaganja.
Uvidom u dokumentaciju ova eminentna gospoda, u skladu sa
srpskim smislom za humor, valjda (jer teško je naći drugi razlog), zaključila je da su stvari u Mobtelu čiste, da čistije ne mogu biti. Ako je neko u celoj stvari radio loše, bila je to država koja je na sve načine pokušala da spreči privatno preduzetništvo, da ga lošim pravnom regulativom uništi i sl. Država Srbija i JP PTT je uvodjenjem još jednog mobilnog operatera, Telekoma Srbija, uvela sasvim nepotrebnu konkurenciju i time sprečila da Mobtel bude još profitabilnija i uspešnija kompanija (koristeći monopol koji mu je upravo država dala).
Sličan stav kao i eminentni profesori imala je i stručna ekipa koju su sačinjavali: Andrija Bednarik, tadašnji pomoćnik republičkog ministra za saobraćaj i telekomunikacije, dr Milan Kovačević, ekspert za strana ulaganja i dr Božidar Pavićević, profesor univerziteta.
Nakon što su 2001. godine izvršili “detaljan uvid u dokumentaciju”, zaključili su da je: Mobtel osnovan u skladu sa svim tada važećim propisima; celokupan postupak od momenta zaključenja ugovora do osnivanja Mobtela je u skladu sa pozitivnim zakonskim propisima; Ugovor nema elemente štetnog ugovora ni za JP PTT ni za Republiku Srbiju; Upis uplata i unošenje osnivačkog kapitala izvršeni su u skladu sa preuzetim ugovornim obavezama, itd…
Kao zaključak i ova grupa iznosi mišljenje da su se Mobtel i njegov inostrani osnivač suočili sa brojnim nedoslednostima državnih organa koji nisu ispunjavali sopstvene obaveze (?!).
Nova Vlada sa premijerom Koštunicom ponovo je pokrenula pitanje vlasničkih odnosa u Mobtelu. Sad glavnu ulogu preuzima novoosnovano Ministarstvo za kapitalne investicije na čelu sa Velimirom Ilićem.
Ali i tu se eksperti dele na one koji vide nesklad sa zakonima i one koji ne vide. Oni koji ne vide problem i nezakonitosti skoro po pravilu su bili ili su još u poslovnim vezama sa Mobtelom, kao na primer, zamenik Ministra za kapitalne investicije, Bogoljub Lazić i Miodrag Djordjević, službenik Ministarstva finansija i novopostavljeni Direktor Agencije za privatizaciju (upućeni kažu Dinkićev čovek).
Ispalo je da ko radi za državu ne vidi nezakonitosti, a koga država ne plaća, može i da vidi. Čudo nevidjeno! Što najpoštenije reče profesor Branko Kovačević, dekan ETF-a i član komisije - lako je danas samo onom kome su deca na sigurnom u inostranstvu. Jer, ovde se u demokratiji lako može ostati i bez posla i bez života. Zato je on prihvatio da stvari mogu biti i onakve kakvima ih ne treba videti zvanično. Drugi član pomenute komisije inženjer Tihomir Živanović, višedecenijski inspektor za telekomunikacije ( koji je mnogim ministrima i “biznismenima” već decenijama trn u oku upravo zato što sve vidi), i profesor dr. Ljubiša Dabić, pravnik i stručnjak za medjunarodne ugovore, kao i dr Milenko Cvetinović inženjer elektornike (koji zbog dobrog i stručnog vida danas radi za Amerikance), smatraju da je država Srbija teško oštećana ugovorom sa Mobtelom, te da se u ovom slučaju možda radi o najvećoj pljački gradjana Srbije koju je izvršila država kako bi prelila sredstva u džepove pojedinaca. Ko su sve pojedinci, još se ne zna.
Tako su se i u Vladi, na slučaju Mobtel podelili. Ministar Velimir Ilić smatra da Karićima treba ostaviti pristojno procentualno “parče kolača” zvanog Mobtel (nije pri tome presudan lični odnos sa Karićem, već samo ministrova želja za ljudskim dogovorom), dok potpredsednik vlade, Miroljub Labus, misli da je moguće da država dobije ceo Mobtel kao vlasništvo u to u sudskom sporu.
Srpskom humornom stilu rada priključio se i generalni direktor Mobtela, Patrik Harpur, koji se javno veoma zabrinuo što jedan akcionar hoće da preispituje vlasnčki odnos sa drugim, zaboravljući da je on samo menadžer, a ne suvlasnik. I ovaj mučenik očito se brzo “inficirao” srpskim shvatanjem menadžmenta i biznisa.
Ipak ono što niko ne spori, to je da kompanija Mobtel lepo posluje i da tako i treba da nastavi. Ali, to nema nikakve veze sa tim ko je vlasnik i ko se sve krije iza bisnisa sa inicijalima BK.

Ivona Živković


Objavljeno u “Ogledalu” 03. novembra 2004.